Народна скупштина усвојила је Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом 17. априла 2006. године.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом уређује општи режим забране дискриминације по основу инвалидности, посебни случајеви дискриминације особа са инвалидитетом, поступак заштите особа изложених дискриминацији, мере које се предузимају ради подстицања равноправности и социјалне укључености особа са инвалидитетом и санкције за оне који изврше одређене акте дискриминације.
Закон забрањује непосредну дискриминацију, посредну дискриминацију и повреду начела једнаких права и обавеза.
Закон гарантује заштиту особама које су пријавиле случајеве дискриминације, планирају или су поднеле тужбе због дискриминације или ће сведочити у поступку покренутом због дискриминације. Закон прописује посебно тешке случајеве дискриминације и предвиђа да мере које се предузимају у циљу побољшања положаја особа са инвалидитетом, чланова њихових породица и удружења особа са инвалидитетом, којима се пружа посебна подршка, неопходна за уживање и остваривање њихових права под истим условима под којима их уживају и остварују други.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом предвиђа посебне случајеве дискриминације у следећим областима живота:
поступак пред органима јавне власти – члан 11.
чланство у удружењима – члан 12.
приступ објектима, површинама и услугама – чл. 13-16.
здравствена заштита – члан 17.
образовање – чл. 18-20.
запошљавање и радни односи – чл. 21-26.
приступ јавном превозу – чл. 27-29.
брачни и породични односи – члан 30.
Органи јавне власти дужни су да у поступцима пред тим органима, поред потписивања исправа на начин уређен посебним прописом, особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести омогуће потписивање исправа уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом. Исправе које представљају форму уговора или неког другог правног посла не могу се потписивати уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом, већ у складу са прописима који уређују оверу потписа и потврђивање исправе (измене и допуне Закона из 2016). Ипак лица која пружају услуге намењене јавности дужна су да особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести омогуће коришћење услуга потписивањем, када је то потребно, уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом (члан 34а из 2016).
Закон забрањује и дискриминацију организација особа са инвалидитетом и предвиђа мере за подстицање социјалне укључености и равноправности особа са инвалидитетом.
Закон прописује поступак судске заштите у случајевима дискриминације на основу инвалидитета. Тужбом се може тражити забрана извршења радње од које прети дискриминација, забрана даљег вршења радње дискриминације, односно забрана понављања радње дискриминације; извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања; утврђење да је тужени према тужиоцу дискриминаторски поступао имнакнада материјалне и нематеријалне штете.
У марту 2009. године усвојен је и кровни Закон о забрани дискриминације.
Закон о забрани дискриминације предвиђа да тужбу због дискриминације на основу инвалидности поред особе са инвалидитетом и њеног законског заступника могу поднети и организације особа са инвалидитетом у име свог члана. Сходно Закону о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, члан домаћинства особе са инвалидитетом који јој без накнаде асистира у обављању свакодневних животних активности, који је због тога био дискриминисан у области запошљавања и радних односа такође може поднети тужбу због дискриминације на основу инвалидности у тој области.
Закон предвиђа да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Изменама и допунама члана 14. овог закона из 2021. године предвиђено је да су послодавци дужни да предузму одговарајуће мере ако је то потребно у конкретном случају у циљу обезбеђивања приступа, разумно прилагођеног радног места, учешћа, стручног усавршавања и напредовања у послу запослених који се налазе у неравноправном положају у односу на друге запослене, а нарочито особа са инвалидитетом.